Са преваленцијом која континуирано показује тренд раста, као и комплексном патофизиологијом, контрола дијабетес мелитуса тип 2 и одржавање доброг здравственог стања пацијената оболелих од ове болести, постаје све већи изазов у свакодневној клиничкој пракси. Упркос чињеници да су сада доступне нове терапијске опције и могућности за индивидуални приступ лечењу сваког појединачног пацијента, велики број оболелих од дијабетес мелитуса тип 2 не успева да оствари постављене терапијске циљеве. Као један од разлога за изостанак остваривања терапијских циљева идентификован је феномен клиничке инертности. Истраживање које се налази у основи ове дисертације, имало је за циљ да пружи детаљнији осврт на ову појаву, идентификује групе пацијената које су најподложније појави клиничке инертности, као и да предложи потенцијалне путеве за превазилажење овог проблема. Истраживање, које ће у даљем тексту бити детаљно образложено, постављено је као студија пресека и спроведено током 2020. и 2021. године. У истраживању је учествовало 52 лекара, запослених у 8 здравствених установа примарне здравствене заштите на територији града Београда и прикупљени су подаци за 543 пацијента, који су дали пристанак за учешће у овом истраживању. Као инструменти истраживања коришћени су упитници за лекаре и пацијенте, специјално осмишљени за ову намену на основу постојеће литературе, са циљем прикупљања информација о факторима који могу допринети развоју клиничке инертности. За анализу података коришћени су, t-тест, Mann-Whitney-ев тест, Fisher-ов тест, хи-квадрат тест, као и логистичка регресија. Статистичке хипотезе су тестиране на нивоу статистичке значајности од 0,05. Након обраде добијених података, клиничка инерција идентификована је кад је у питању и терапијски поступак за 224 пацијента, што чини 41,3% укупног испитиваног узорка. Најзначајнија клиничка инерција идентификована је у терапији за пацијенте лошег општег здравственог стања, пацијенте који дуго живе са дијабетесом, као и за пацијенте који уз дијабетес имају и придружене коморбидитете. Један од занимљивих резултата овог истраживања говори да је значајна клиничка инерција показана према пацијентима који у својој терапији користе модерне инсулинске аналоге, док, са друге стране, упућивање 7 пацијената у здравствене установе секундарног нивоа здравствене заштите може имати позитиван утицај на смањење инциденције клиничке инертности...

U svetu vlada pandemija gojaznosti: 2016. godine je sa prekomernom telesnom masom u svetu bilo 2 milijarde odraslih osoba i 340 miliona dece. Pored preteranog unosa hrane, glavni razlog povećane prevalencije prekomerne uhranjenosti je smanjena fizička aktivnost, koja je bila u fokusu ovog istraživanja. Ciljevi istraživanja: Osnovni cilj ove studije je bio da istraži prevalenciju prekomerne uhranjenosti u reprezentativnim uzorcima dece koja se redovno bave sportom (duže od 2 godine i više od 3 sata nedeljno) i dece bez bilo kakve organizovane fizičke aktivnosti, uzrasta od 9 do 15 godina. Jedan od ciljeva je bio da se ispita da li različite vrste sportskih aktivnosti utiču na stanje uhranjenosti kod dece, kao i kakav uticaj na njega imaju dužina bavljenja sportom i obim sportskih aktivnosti. Još jedan od ciljeva je bio i da se ispitaju razlike između najčešće korišćenih metoda koje stanje uhranjenosti dece procenjuju iz vrednosti indeksa telesne mase. Materijal i metode: Koristeći kriterijume Međunarodne radne grupe za gojaznost, iz vrednosti indeksa telesne mase su određivani stepeni uhranjenosti u grupi od 2.893 dece uzrasta od 9 do 15 godina koja učestvuju u 27 različitih sportova, kao i u okviru grupe od 4.987 fizički neaktivne dece istog uzrasta, čija je jedina fizička aktivnost bila nastava fizičkog vaspitanja u školi, dva puta po 45 minuta nedeljno. Upoređene su prevalencije prekomerne uhranjenosti između ovih grupa, kao i između polova i različitih oblika i obima sportskih aktivnosti unutar grupe fizički aktivne dece. Fizički aktivna deca su podeljena u grupe prema dve klasifikacije sportova: Mičelova klasifikacija i klasifikacija Evropske asocijacije preventivne kardiologije, kako bi se ispitalo kako različite vrste sporta utiču na stepeun uhranjenosti. Sve sportske aktivnosti su izražene u MET (metabolički ekvivalent), prema Kompendijumu fizičkih aktivnosti dece i omladine, a onda procenjen odnos između numerički izraženog obima sportskih aktivnosti i prevalencije prekomerne uhranjenosti. Na kraju su ispitane razlike između prevalencija stepena uhranjenosti u ispitivanim grupama dobijenih primenom definicija Svetske zdravstvene organizacije, Centara za kontrolu bolesti i prevenciju Sjedinjenih Američkih Država, kao i kriterijuma Međunarodne radne grupe za gojaznost. Rezultati: Pronađena je niža prevalencija predgojaznosti (Χ2 = 41,689, DF = 1, p < 0,001), kao i prevalencija gojaznosti (Χ2 = 175,184, DF = 1, p < 0,001) kod fizički aktivne dece u poređenju sa neaktivnom decom. Prekomerna uhranjenost je imala najveću prevalenciju u sportovim sa izraženom statičkom komponentom. S druge strane, u klasifikaciji sportova Evropske asocijacije preventivne kardiologije, najviše dece sa prekomernom uhranjenošću nije pronađeno u sportovima snage, već u mešovitim sportovima, kako kod dečaka (p = 0,003), tako i kod devojčica (p= 0,043)...

Cilj: Ova studija je imala za cilj da primeni novu semikvantitativnu meru za procenu ishoda radiofrekventne ablacije (RFA) plućnih vena (PV) koja je nazvana Pulmonary Vein Isolation Outcome Degree (PVIOD), kao i da odredi kliničke parameter koji su udruženi sa PVIOD. Metod: Prosečno vreme praćenja 117 bolesnika posle prve RFA atrijalne fibrilacije (AF) bilo je 83±10 meseca (7 godina) i posle poslednje ablacije 64±22 meseca (5 godina). PVIOD 1 je imalo 32.5% pacijenata sa uspešnom prvom RFA PV, PVIOD 2 je obuhvatio 29.1% bolesnika koji su imali više uspešnih kateterskih ablacija, PVIOD 3 je imalo 14.5% pacijenata sa kliničkim uspehom i PVIOD 4 je obuhvatio 23.9% ispitanika sa proceduralnim i kliničkim neuspehom. Rezultati: Multivarijantna ordinalna logistička regresija je dokazala značajan nezavisan odnos između PVIOD 1–4 i longstanding perzistentne AF sa paraksizmalnom AF kao referentnom kategorijom (odds ratio (OR), 3.5; 95% confidence interval (95% CI), 1.1–10.7 (p = 0.031)), dijametra leve pretkomore (LP) (OR, 1.2; 95% CI, 1.1–1.3 (p = 0.001)) i ejekcione frakcije leve komore (LVEF) (OR, 0.9; 95% CI, 0.86–1.0 (p = 0.038)). Kaplan-Meier krive pokazuju značajnu razliku u preživljavanju bolesnika bez recidiva AF nakon RFA plućnih vena (PVIOD 1 + 2 + 3 u odnosu na PVIOD 4) kada se podele u tri grupe prema tipu AF (long-rank = 9.256, p = 0.01) i dve grupe sa dijametrom LP ≤ 41mm i dijametrom LP > 41 mm (long-rank = 13.808, p ˂ 0.001); LVEF ≤ 50% i LVEF ≥ 50% (long-rank = 9.048, p = 0.003); CHA2DS2-VASc skor 0-1 i 2-5 (long-rank = 6.232, p = 0.013) Zaključak. PVIOD 1–4 omogućava najtačniju dugoročnu prognozu RFA plućnih vena. Svrha ovog rada je i da podstakne upotrebu kvantitativne metode za merenje proceduralnog uspeha u drugim poljima medicinskih i bioloških nauka.

Epitelni tumori jajnika čine oko 90% svih ovarijalnih tumora. Poreklo vode od ćelija mezotela koje oblažu površinu jajnika tj. od epitelnih Mullerian type ćelija jajovoda. U odnosu na sposobnost proliferacije epitela, dele se na benigne, maligne i atipično proliferišuće tumore (ATP) jajnika. Ovarijalni karcinomi spadaju u grupu malignih ginekoloških tumora sa najvećom stopom mortaliteta širom sveta. Uprkos primenjenoj terapiji, pacijentkinje sa uznapredovalim stadijumima bolesti vrlo slabo reaguju na do sada primenjene modalitete lečenja. Ovarijalni karcinomi vrlo efikasno suprimiraju imunološke odgovore domaćina. U karcinomskim ćelijama PD-L1 regulatorni mehanizam može zaštititi tumor od citotoksičnih T-limfocita narušavajući antitumorski imunitet. Autofagija je vrlo bitna u nastanku i razvoju neoplastičnih procesa, kao i u reagovanju tumora na razne oblike antitumorske terapije. Primećeno je da inhibicija PD-1/PD-L1 mehanizma stimuliše proces autofagije u tumorskim ćelijama i omogućava njihovo preživljavanje. Ciljevi: Analiza imunohistohemijske ekspresije PD-L1 molekula i markera autofagije p62, LC3 i Beclin1 u epitelnim tumorima jajnika, u odnosu na histološki tip tumora, stadijum tumora, kao i njihovu regionalnu distribuciju unutar tumorskog tkiva (centralna u odnosu na periferna područja najinvazivnijeg rasta tumorskog tkiva) i u odnosu na postojanje ili nedostatak reaktivne limfocitne infiltracije. Analiza potencijalne međusobne povezanosti karakteristika ekspresije pomenutih markera i njihove povezanosti sa najvažnijim kliničkim i patohistološkim parametrima bolesti...

Неподударност зглобних површина у зглобу кука карактеристика је многих болести дечјег и адолесцентског доба, и услед поремећене равнотеже сила које делују на зглобну хрскавицу, превазилазећи њен адаптивни капацитет, неизбежно води у дегенерацију зглоба и рани инвалидитет. Доминантна метода оперативног лечења овог поремећаја у адолесцентском узрасту у нашој средини је Тенисова техника троструке остеотомије карлице. Ефекти примене ове и других оперативних метода на зглоб кука су објективно мерљиви применом различитих нумеричких и аналитичких математичких модела зглоба кука. Најчешћи математички модел зглоба кука који се користи у биомеханичким функционалним анализама зглоба кука је тродимензионални модел базиран на нативној радиографији. Oн је у последњих 15 година широко примењиван на здраве зглобове, као и на зглобове кука оперисане разним методама. До сада није примењиван на Тенисову троструку остеотомију карлице. Применом тродимензионалног математичког модела на радиограм карлице са куковима у антеропостериорној (АП) пројекцији пре и после троструке остеотомије карлице, прорачунати биомеханичке елементе силе притиска у зглобу кука (правац, нападни угао и интензитет резултантне силе притиска, градијент дистрибуције по зглобним површинама) и анализирати однос поменутих величина према мерљивим клиничким и радиографским параметрима. Oд 92 случаја поремећене подударности зглоба кука код пацијената адолесцентског узраста (услед развојног поремећаја кука, постредукционе аваскуларне некрозе главе бутне кости или Лег-Kалве- Пертесове болести), који су оперисани троструком остеотомијоm карлице у Институту за ортопедско-хируршке болести "Бањица" у Београду од 1996. до 2011. године, у испитивану групу је укључено 75 кукова код 60 пацијената, са просечним Виберговим ЦЕ углоm од 15,18+/-9,310. Поред испитиваних кукова, на радиографијама су мерени и њима наспрамни кукови, од којих су формиране две контролне групе: негативна (здрави кукови – 19 случајева), и позитивна (промењени кукови – 56 случајева). На све случајеве је примењен тродимензионални математички модел зглоба кука базиран на нативној радиографији карлице са куковима у AП пројекцији аутора Иглича и сар. (1990), и то преоперативно, постоперативно и као завршни налаз, у циљу квантификације биомеханичког ефекта примене троструке остеотомије карлице. Прикупљени клинички и биомеханички подаци описани су стандардним дескриптивним статистичким методама, и анализирани одговарајућим меtодама статистичке анализе.

Anatomski faktori koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze mogu se svrstati u dve grupe: unutrašnji faktori i saktori spoljašnje sredine. Unutrašnji faktori mogu biti anatomski, neuromuskularni i hormonalni. Uska medukondilarna jama, velik ugao zadnjeg tibijalnog nagiba, vertikalna LCA u frontalnoj ravni, povecana labavost zglobova i loše oslanjanje prilikom doskoka samo su neki od faktora koji mogu uticati na rupturu prednje ukrštene veze. Uzimajuci u obzir podatke iz literature ne može se doneti jedinstven stav o ulozi ovih faktora u povredivanju, jer rezultati istraživanja cesto ne potvrduju njihov uticaj na povredivanje prednje ukrštene veze. Ciljevi ove doktorske disertacije su: odredivanje faktora rizika koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze kolena, njihovo stepenovanje i odredivanje statisticke verovatnoce povredivanja prednje ukrštene veze kolena. U ovoj studiji su formirane dve grupe pacijenata sa po 41 pacijentom (29 muškaraca i 12 žena unutar svake grupe). Ispitivanu grupu su cinili pacijenti sa rupturom LCA. Kontrolnu grupu su cinili pacijenti sa distorzijom zgloba kolena ali bez rupture LCA. Ovi pacijenti su upareni prema profesionalitetu i vrsti sporta, polu, godinama i strani tela. Pratili smo 77 faktora za koje smo pretpostavili da mogu uticati na rupturu LCA. Merenja pojedinih parametara su vršena direktno na donjem ekstremitetu ispitanika, zatim na Rendgenskim i snimcima magnetne rezonance. Informacije o mehanizmu povrede i spoljašnjim faktorima rizika dobijali smo uz pomoc ankete, informacije o nacinu oslanjanja tokom doskoka dobijali smo analizom video snimaka a koncentracije polnih hormona u pljuvacci smo odredivali uz pomoc „Salivametrics“ testa. Od svih pracenih parametara za povredivanje prednje ukrštene veze kod muškaraca znacajnost je pokazalo 20 a kod žena 21. Najveci uticaj na rupturu LCA kod muškaraca imali su: povecan zadnji tibijalni nagib spoljašnjeg kondila, veci LESS kao i povecana razlika u nagibu izmedu spoljašnjeg i unutrašnjeg kondila golenjace. Najveci uticaj na rupturu LCA kod žena imali su: smanjen nivo testosterona u pljuvacci, veca snaga odmicaca natkolenice i promena frontalne angulacije zgloba kolena u pravcu varusa tokom perioda od pripreme za skok u visinu do dodirivanja tla. Na osnovu svih znacajnih faktora moguce je prognozirati rupturu prednje ukrštene veze kod muške, sportski aktivne populacije sa verovatnocom od 77 %, odnosno kod ženske sa verovatnocom od 96 %....

Skoro se navršilo sto godina od kada je zaslugom George Crile-a opisana sistematska ekscizija cervikalnih limfonodusa u cilju hirurškog lečenja bolesnika sa karcinomima glave i vrata. George Crile je 1906. godine opisao operaciju koju je nazvao "radikalna disekcija vrata", zasnovanu na sopstvenom iskustvu i studiji impozantne serije 4500 bolesnika s karcinomima glave i vrata koji su umrli zbog primarnog tumora ili regionalnih metastaza u vratu i samo 1% zbog udaljenih metastaza. Radikalna disekcija vrata vremenom postaje gotovo standardna procedura za bolesnike kojima je bio potreban hirurški tretman metastatskih depozita u kombinaciji sa uklanjanjem primarnog tumora. U međuvremenu, svima koji su bili angažovani u lečenju bolesnika s karcinomom glave i vrata postalo je jasno da je radikalna disekcija vrata adekvatna u tretiranju velikih palpabilnih limfonodusa, ali i preterano agresivna kako na pacijentima s malim palpabilnim limfonodusima, i naročito na onima bez palpabilnih limfonodusa ili sa visokim rizikom metastaziranja. Modifikovana radikalna disekcija (MRDV) uklanja "en bloc" iste limfonoduse i limfatike kao i radikalna disekcija, ali očuvanjem jedne ili više nelimfatičkih struktura koje se rutinski uklanjaju radikalnom disekcijom, smanjuje postoperativni morbiditet. Još dalje se otišlo selektivnim disekcijama (SDV) koje preferiraju američki hirurzi glave i vrata. Operacije uključuju selektivno uklanjanje pojedinih grupa limfonodusa sa rizikom metastaze i očuvanje svih nelimfatičkih struktura i preostalih grupa nodusa u slučajevima nodus negativnog vrata. Zagovara se njena primena i u slučajevima nodus pozitivnog vrata. Ovde vladaju velike kontroverze posebno kada je u pitanju grupa bolesnika sa evidentnim metastatskim depozitima u vratu...

Cilj: Vegetativni znaci tokom epileptičkih napada (periiktalni vegetativni znaci, PIVZ), predstavljaju prirodni eksperiment koji pruža jedinstven uvid u funkcionisanje ljudskog autonomnog nervnog sistema. Iako vegetativni znaci kod epilepsija nisu retki i mogu čak dominirati kliničkom slikom napada, ove manifestacije se često previde. Glavni cilj našeg istraživanja bio je da se analizira značaj PIVZ za lokalizaciju i lateralizaciju epileptogene zone kod pacijenata sa fokalnom farmakorezistentnom epilepsijom koji su podvrgnuti prehirurškom ispitivanju. Metodologija: Analizirali smo video-EEG zapise kod 170 bolesnika (82 muškarca i 88 žena), starosti 13-66 godina (34,67 ±11,10; Med=35,00) sa farmakorezisetntnom fokalnom epilepsijom. Svi pacijenti su prošli kompletno prehirurško ispitivanje u Centru za epilepsije u Beogradu, koje se sastojalo od višednevne neinvazivne video-EEG telemetrije, snimanja nuklearnom magnetnom rezonancom, interiktalne pozitronske emisione tomografije fluorodeoksiglukozom i interiktalne i/ili iktalne HMPAO jednofotonske emisione kompijuterizovane tomografije. Dijagnoza fokalnog epileptičkog sindroma je postavljena na osnovu korelacije kliničkih karakteristika napada, iktalnih EEG nalaza i neuroradioloških nalaza. Dominantnost hemisfere kod svakog pacijenta je odredjena na osnovu Edinbruškog testa za dominantnost ruke, neuropsihološke procene i funkcionalne nukelarne magnetne rezonance gde je bilo neophodno. Kod svih bolesnika smo analizirali video zapis kliničke semiologije napada sa ciljem odredjivanja učestalosti javljanja i tipova PIVZ kod fokalnih epilepsija, njihovog lokalizacionog značaja za epilepsije temporalnog režnja (TLE) vs. ekstratemporalne epilepsije (ETLE) i njihovog lateralizacionog značaja (epilepsija nedominantne vs. dominantne hemisfere). Takodje smo analizirali evoluciju vegetativnih simptoma (epigastrična aura, AE) u neki od PIVZ i njen prediktivni značaj za dijagnozu mezijalne temporalne epilepsije (MTLE). Rezultati: Uočili smo deset različitih tipova PIVZ kod 69 od ukupno 170 bolesnika (40%). Najčešći PIVZ su bili postiktalno brisanje nosa (28,8%) i periiktalni kašalj (12,9%). Pokazali smo da su PIVZ pouzdan lokalizacioni znak za TLE vs. ETLE (50,0% vs. 23,2%; p=0,001). Najvažniji lokalizacioni znaci su bili postiktalno brisanje nosa (p=0,008), periiktalno pijenje vode (p=0,035) i hipersalivacija (p=0,048). Takodje smo našli da je pojava PIVZ češća kod bolesnika sa epilepsijom nedominantne hemisfere, posebno kod bolesnika sa MTLE, ali ova razlika nije dostigla punu statističku značajnost (64,3% vs. 47,1%; p=0,175). Kod bolesnika sa evolucijom EA u neki od PIVZ, verovatnoća za MTLE je bila veoma visoka (96,77%)...