Uvod: Hirurški rez u preponi za pristup bifurkaciji femoralne arterije praćen je neretko otežanim zarastanjem. Preponske incizione komplikacije imaju poseban značaj posle protetske rekonstrukcije, jer znatno povećavaju rizik direktne kontaminacije i infekcije grafta. Jedna od mogućih mera prevencije je podsticanje primarne sanacije rane lokalnom primenom fibrinskog lepka (FL). Pacijenti i metode: Prospektivnom, randomizovanom studijom obuhvaćeno je 120 obolelih od okluzivne bolesti aortoilijačnog segmenta kod kojih je utvrđena indikacija za hiruršku rekonstrukciju tipa aortobifemoralnog bajpasa (ABFB). Kod svakog pacijenta, jedna preponska rana je intraoperativno, neposredno pre zatvaranja, randomizovana za tretman jednom od tri varijante autolognog FL „Vivostat” (AFLV): 1) osnovni preparat, 2) AFLV obogaćen trombocitima, ili 3) AFLV sa dodatkom antibiotika. Druga prepona je zatvarana u potpunosti standardnom tehnikom, bez primene lepka. Obe preponske rane, „tretirana” i „kontrolna”, rutinski su drenirane. Postoperativno je, pre svega, merena drenaža i posmatrano zarastanje preponskih rana, uz registrovanje pojave i praćenje toka eventualnih komplikacija. Rezultati: Komplikacije su zabeležene u 35 (15%) preponskih rana kod 29 (24,8%) pacijenata: llimfna fistula ili/i limfokela u 15 (6,4%), infekcija u 11 (4,7%) i neinfektivna dehiscencija u 9 (3,8%) preponskih rana. U predelu preponskih incizija nije registrovan nijedan slučaj hemoragične komplikacije. Između tretiranih i kontrolnih rana nije bilo razlike u trajanju i ukupnoj količini postoperativne drenaže (prosečno 47 ml). Primena FL nije bila praćena ređom pojavom komplikacija preponske rane uopšte (tretirane prepone 15,9%, kontrolne 14,9%) niti manjom učestalošću infekcije (6,2% tretirane, 5% kontrolne) ili dehiscencije rane (5,3% tretirane, 2,6% kontrolne), ali je pokazala potencijalnu efikasnost u prevenciji limfatičnih komplikacija (4,4% tretirane, 8,8% kontrolne prepone). Sekundarna infekcija se razvila u 33% (5/15) prepona komplikovanih limforejom/limfokelom. Tri korišćene varijante FL nisu se razlikovale u profilaktičkoj efikasnosti. Otežano zarastanje preponskih rana je značajno produžavalo (U = 102,0; p < 0,001) i poskupljivalo hospitalizaciju (t = 3,488; p = 0,007)...

Mezenhimske matične ćelije (MSC) pripadaju populaciji multipotentnih adultnih matičnih ćelija koje se nalaze u mnogim tkivima gde ostvaruju važne uloge u održavanju homeostaze. Zahvaljujući višestrukom potencijalu u regeneraciji tkiva, regulaciji hematopoeze i imunomodulaciji, kao i relativno lakoj dostupnosti iz raznih adultnih i perinatalnih tkiva, intenzivirana su istraživanja kako osnovne biologije MSC, tako i ona usmerena ka mogućnosti njihove terapijske primene. Iako je u poslednjoj deceniji došlo do značajnog i brzog napretka u razumevanju njihove prirode, raznovrsnih funkcija i mehanizama njihovog delovanja, još smo daleko od rasvetljavanja nekih osnovnih pitanja ključnih za njihovu efikasnu i bezbednu kliničku primenu. Poslednjih godina se sve više uviđa značaj lokalne mikrosredine u usmeravanju MSC ka obavljanju mnogobrojnih i često suprotstavljenih funkcija. Interleukin-17 (IL-17) je plejotropni citokin sa značajnim ulogama u mnogim fiziološkim i patološkim procesima organizma, poput inflamacije, imunskog odgovora i regulacije hematopoeze. IL-17 svoje efekte ostvaruje uglavnom indirektno, delujući na stromalne ćelije, modulišući u njima ekspresiju različitih solubilnih i membranskih faktora. Iako su istraživanja uticaja IL-17 na proliferaciju i diferencijacju humanih i mišjih MSC započeta, mnogi efekti, poput uticaja na regulatornu ulogu ovih ćelija u hematopoezi i imunskom odgovoru, kao i mehanizmi i značaj njegovog delovanja na MSC, još nisu dovoljno ispitani. Cilj ovog istraživanja bio je da se izoluju i okarakterišu MSC iz kostne srži miša (mBM-MSC) i utvrdi efekat IL-17 na fenotipske karakteristike, sposobnost višelinijske diferencijacije, proliferaciju, kapacitet podržavanja hematopoeze i imunomodulatorne sposobnosti ovih ćelija. Takođe, ispitivani su i mehanizami delovanja IL-17 na 8 mBM-MSC, uključujući aktivaciju signalnih puteva i ulogu NO kao posrednika u ovim efektima...

Studije sa transkranijalnom parenhimskom sonografijom (TCS) su pokazale postojanje smanjene ehogenosti ili izostanaka ultrazvučnog signala rafe (BR) u unipolarnoj depresiji i depresiji udruženoj sa Parkinsonovom bolešću (PB) ali i u depresiji u drugim neurodegenerativnim bolestima (Wilsonovoj, Hantingtonovoj, distoniji, ataksiji). Studije sa magnetskom rezonancom i histološke studije podržale su hipotezu o strukturnim promenama BR u depresiji udruženoj sa PB. Cilj ovog rada je bio poređenje specifičnih markera (difuzionog koeficijenta-MD i frakcionalne anizotropije-FA) difuzione tenzor magnetske rezonance (DTI) u predelu BR i različitih regiona sive i bele moždane mase kod pacijenata sa PB sa i bez depresije. Takođe, primenjena je DTI traktografija radi detekcije strukturnih lezija snopova bele moždane mase koji su uključeni u patogenezu depresije u PB. Metodologija U studiju su uključena 33 pacijenta sa PB i depresijom (PB+ D+), 32 PB pacijenta bez depresije (PB+ D-) and 34 zdrava ispitanika (PB- D-). Ispitanici u sve tri grupe su bili upareni po polu, starosti, Hoehn & Yahr stadiju PB, trajanju bolesti i UPDRS skoru. Ehogenost BR i struktura bazalnih ganglija je procenjivana primenom TCS. MD i FA vrednosti su kalkulisane primenom Statistical Parametric Mapping SPM5 softvera u 3 regiona od interesa (ROI) u predelu BR pri čemu ROI A predstavlja celokupnu strukturu BR, ROI B ventralni, a ROI C dorzalni segment BR. Više parenhimskih ROI pozicfionirano je primenom MriCron softvera u različitim regionima sive i bele moždane mase. Primenom metode DTI probabilističke traktografije ispitivane su, merenjem MD i FA vrednosti, strukturne lezije puteva bele moždane mase...

Difuzni B krupnoćelijski limfom (DBKL) je najčešći limfoidni tumor i čini oko 30-40% svih non-Hodgkin limfoma (NHL) kod odraslih, sa petogodišnjim preživljavanjem oko 50%. Difuzni B krupnoćelijski limfom je bolest sa značajnom kliničkom, morfološkom, genetskom i molekularnom heterogenošću. Uprkos različitim kliničkim, morfološkim i molekularnim parametrima koji se koriste u klasifikaciji humanih maligniteta danas, pacijenti sa identičnom dijagnozom imaju značajno različit klinički tok bolesti i odgovor na terapiju. Iako je u poslednje dve decenije postignut značajan napredak u terapiji, dodavanjem rituximab-a standardnoj hemioterapiji, ishod bolesti je fatalan za skoro polovinu pacijenata sa DBKL. Mnoge studije su ispitivale prognostičke faktore koji bi predvideli preživljavanje i optimizovale terapijsku strategiju kod pacijenata sa DBKL. Do sada, samo se Internacionalni Prognostički Indeks (IPI), rutinski koristi kao prediktor preživljavanja kod bolesnika sa DBKL. Cilj našeg istraživanja je bio da se utvrdi klinički značaj i prognostička vrednost imunofenotipskih profila DBKL, baziranog na konceptu porekla ćelije (na osnovu algoritma Hans i saradnika): GCB i non-GCB, kao i analiza korelacije ovih grupa sa IPI, onkogenim, proliferativnim i markerima uključenim u apoptozu. Takođe, cilj je bio analiza ekspresije onkogenih, proliferativnih i markera uključenih u apoptozu i njihova korelacija sa ishodom bolesti. Analizirali smo imunohistohemijsku ekspresiju CD20, CD79α, CD3, CD5, CD10, bcl-2, bcl-6, MUM-1, CD138, CD30, HLA-DR, Survivin, BAX, p53, MYC i Ki 67 na parafinskim uzorcima biopsija 115 pacijenata sa DBKL koji su dijagnostikovani i lečeni na Institutu za Hematologiju Kliničkog Centra Srbije u Beogradu u periodu od 2000-2006. godine. Metoda fluorescentne in situ hibridizacije za MYC i bcl-2 urađena je na 67 uzoraka primenom metode tkivnog mikroniza (tissue microarray -TMA). Grupa analiziranih bolesnika je bila relativno mlada, sa posečnom starošću od 56 godina. Na prezentaciji, 85 (74%) pacijenata je bilo u III i IV kliničkom stadijumu, a 30 (26%) u I i II kliničkom stadijumu. Visok IPI je bio prisutan kod 54 (47%) pacijenta, B simptome je imalo 90 (78%), a povišenu LDH 74 (65%) pacijenta. U analiziranoj grupi pacijenata bilo je 106 (92,17%) DBKL NOS, (103 centroblastni, 1 imunoblastni, 2 anaplastična), 4 (3,47%) T ćelijama /histiocitima bogat B limfom, 2 (1,73%) primarna medijastinalna, 2 (1,73%) primarna DBKL centralnog nervnog sistema i 1 (0,86%) intravaskularni...

Неподударност зглобних површина у зглобу кука карактеристика је многих болести дечјег и адолесцентског доба, и услед поремећене равнотеже сила које делују на зглобну хрскавицу, превазилазећи њен адаптивни капацитет, неизбежно води у дегенерацију зглоба и рани инвалидитет. Доминантна метода оперативног лечења овог поремећаја у адолесцентском узрасту у нашој средини је Тенисова техника троструке остеотомије карлице. Ефекти примене ове и других оперативних метода на зглоб кука су објективно мерљиви применом различитих нумеричких и аналитичких математичких модела зглоба кука. Најчешћи математички модел зглоба кука који се користи у биомеханичким функционалним анализама зглоба кука је тродимензионални модел базиран на нативној радиографији. Oн је у последњих 15 година широко примењиван на здраве зглобове, као и на зглобове кука оперисане разним методама. До сада није примењиван на Тенисову троструку остеотомију карлице. Применом тродимензионалног математичког модела на радиограм карлице са куковима у антеропостериорној (АП) пројекцији пре и после троструке остеотомије карлице, прорачунати биомеханичке елементе силе притиска у зглобу кука (правац, нападни угао и интензитет резултантне силе притиска, градијент дистрибуције по зглобним површинама) и анализирати однос поменутих величина према мерљивим клиничким и радиографским параметрима. Oд 92 случаја поремећене подударности зглоба кука код пацијената адолесцентског узраста (услед развојног поремећаја кука, постредукционе аваскуларне некрозе главе бутне кости или Лег-Kалве- Пертесове болести), који су оперисани троструком остеотомијоm карлице у Институту за ортопедско-хируршке болести "Бањица" у Београду од 1996. до 2011. године, у испитивану групу је укључено 75 кукова код 60 пацијената, са просечним Виберговим ЦЕ углоm од 15,18+/-9,310. Поред испитиваних кукова, на радиографијама су мерени и њима наспрамни кукови, од којих су формиране две контролне групе: негативна (здрави кукови – 19 случајева), и позитивна (промењени кукови – 56 случајева). На све случајеве је примењен тродимензионални математички модел зглоба кука базиран на нативној радиографији карлице са куковима у AП пројекцији аутора Иглича и сар. (1990), и то преоперативно, постоперативно и као завршни налаз, у циљу квантификације биомеханичког ефекта примене троструке остеотомије карлице. Прикупљени клинички и биомеханички подаци описани су стандардним дескриптивним статистичким методама, и анализирани одговарајућим меtодама статистичке анализе.

Anatomski faktori koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze mogu se svrstati u dve grupe: unutrašnji faktori i saktori spoljašnje sredine. Unutrašnji faktori mogu biti anatomski, neuromuskularni i hormonalni. Uska medukondilarna jama, velik ugao zadnjeg tibijalnog nagiba, vertikalna LCA u frontalnoj ravni, povecana labavost zglobova i loše oslanjanje prilikom doskoka samo su neki od faktora koji mogu uticati na rupturu prednje ukrštene veze. Uzimajuci u obzir podatke iz literature ne može se doneti jedinstven stav o ulozi ovih faktora u povredivanju, jer rezultati istraživanja cesto ne potvrduju njihov uticaj na povredivanje prednje ukrštene veze. Ciljevi ove doktorske disertacije su: odredivanje faktora rizika koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze kolena, njihovo stepenovanje i odredivanje statisticke verovatnoce povredivanja prednje ukrštene veze kolena. U ovoj studiji su formirane dve grupe pacijenata sa po 41 pacijentom (29 muškaraca i 12 žena unutar svake grupe). Ispitivanu grupu su cinili pacijenti sa rupturom LCA. Kontrolnu grupu su cinili pacijenti sa distorzijom zgloba kolena ali bez rupture LCA. Ovi pacijenti su upareni prema profesionalitetu i vrsti sporta, polu, godinama i strani tela. Pratili smo 77 faktora za koje smo pretpostavili da mogu uticati na rupturu LCA. Merenja pojedinih parametara su vršena direktno na donjem ekstremitetu ispitanika, zatim na Rendgenskim i snimcima magnetne rezonance. Informacije o mehanizmu povrede i spoljašnjim faktorima rizika dobijali smo uz pomoc ankete, informacije o nacinu oslanjanja tokom doskoka dobijali smo analizom video snimaka a koncentracije polnih hormona u pljuvacci smo odredivali uz pomoc „Salivametrics“ testa. Od svih pracenih parametara za povredivanje prednje ukrštene veze kod muškaraca znacajnost je pokazalo 20 a kod žena 21. Najveci uticaj na rupturu LCA kod muškaraca imali su: povecan zadnji tibijalni nagib spoljašnjeg kondila, veci LESS kao i povecana razlika u nagibu izmedu spoljašnjeg i unutrašnjeg kondila golenjace. Najveci uticaj na rupturu LCA kod žena imali su: smanjen nivo testosterona u pljuvacci, veca snaga odmicaca natkolenice i promena frontalne angulacije zgloba kolena u pravcu varusa tokom perioda od pripreme za skok u visinu do dodirivanja tla. Na osnovu svih znacajnih faktora moguce je prognozirati rupturu prednje ukrštene veze kod muške, sportski aktivne populacije sa verovatnocom od 77 %, odnosno kod ženske sa verovatnocom od 96 %....

Skoro se navršilo sto godina od kada je zaslugom George Crile-a opisana sistematska ekscizija cervikalnih limfonodusa u cilju hirurškog lečenja bolesnika sa karcinomima glave i vrata. George Crile je 1906. godine opisao operaciju koju je nazvao "radikalna disekcija vrata", zasnovanu na sopstvenom iskustvu i studiji impozantne serije 4500 bolesnika s karcinomima glave i vrata koji su umrli zbog primarnog tumora ili regionalnih metastaza u vratu i samo 1% zbog udaljenih metastaza. Radikalna disekcija vrata vremenom postaje gotovo standardna procedura za bolesnike kojima je bio potreban hirurški tretman metastatskih depozita u kombinaciji sa uklanjanjem primarnog tumora. U međuvremenu, svima koji su bili angažovani u lečenju bolesnika s karcinomom glave i vrata postalo je jasno da je radikalna disekcija vrata adekvatna u tretiranju velikih palpabilnih limfonodusa, ali i preterano agresivna kako na pacijentima s malim palpabilnim limfonodusima, i naročito na onima bez palpabilnih limfonodusa ili sa visokim rizikom metastaziranja. Modifikovana radikalna disekcija (MRDV) uklanja "en bloc" iste limfonoduse i limfatike kao i radikalna disekcija, ali očuvanjem jedne ili više nelimfatičkih struktura koje se rutinski uklanjaju radikalnom disekcijom, smanjuje postoperativni morbiditet. Još dalje se otišlo selektivnim disekcijama (SDV) koje preferiraju američki hirurzi glave i vrata. Operacije uključuju selektivno uklanjanje pojedinih grupa limfonodusa sa rizikom metastaze i očuvanje svih nelimfatičkih struktura i preostalih grupa nodusa u slučajevima nodus negativnog vrata. Zagovara se njena primena i u slučajevima nodus pozitivnog vrata. Ovde vladaju velike kontroverze posebno kada je u pitanju grupa bolesnika sa evidentnim metastatskim depozitima u vratu...

Cilj: Vegetativni znaci tokom epileptičkih napada (periiktalni vegetativni znaci, PIVZ), predstavljaju prirodni eksperiment koji pruža jedinstven uvid u funkcionisanje ljudskog autonomnog nervnog sistema. Iako vegetativni znaci kod epilepsija nisu retki i mogu čak dominirati kliničkom slikom napada, ove manifestacije se često previde. Glavni cilj našeg istraživanja bio je da se analizira značaj PIVZ za lokalizaciju i lateralizaciju epileptogene zone kod pacijenata sa fokalnom farmakorezistentnom epilepsijom koji su podvrgnuti prehirurškom ispitivanju. Metodologija: Analizirali smo video-EEG zapise kod 170 bolesnika (82 muškarca i 88 žena), starosti 13-66 godina (34,67 ±11,10; Med=35,00) sa farmakorezisetntnom fokalnom epilepsijom. Svi pacijenti su prošli kompletno prehirurško ispitivanje u Centru za epilepsije u Beogradu, koje se sastojalo od višednevne neinvazivne video-EEG telemetrije, snimanja nuklearnom magnetnom rezonancom, interiktalne pozitronske emisione tomografije fluorodeoksiglukozom i interiktalne i/ili iktalne HMPAO jednofotonske emisione kompijuterizovane tomografije. Dijagnoza fokalnog epileptičkog sindroma je postavljena na osnovu korelacije kliničkih karakteristika napada, iktalnih EEG nalaza i neuroradioloških nalaza. Dominantnost hemisfere kod svakog pacijenta je odredjena na osnovu Edinbruškog testa za dominantnost ruke, neuropsihološke procene i funkcionalne nukelarne magnetne rezonance gde je bilo neophodno. Kod svih bolesnika smo analizirali video zapis kliničke semiologije napada sa ciljem odredjivanja učestalosti javljanja i tipova PIVZ kod fokalnih epilepsija, njihovog lokalizacionog značaja za epilepsije temporalnog režnja (TLE) vs. ekstratemporalne epilepsije (ETLE) i njihovog lateralizacionog značaja (epilepsija nedominantne vs. dominantne hemisfere). Takodje smo analizirali evoluciju vegetativnih simptoma (epigastrična aura, AE) u neki od PIVZ i njen prediktivni značaj za dijagnozu mezijalne temporalne epilepsije (MTLE). Rezultati: Uočili smo deset različitih tipova PIVZ kod 69 od ukupno 170 bolesnika (40%). Najčešći PIVZ su bili postiktalno brisanje nosa (28,8%) i periiktalni kašalj (12,9%). Pokazali smo da su PIVZ pouzdan lokalizacioni znak za TLE vs. ETLE (50,0% vs. 23,2%; p=0,001). Najvažniji lokalizacioni znaci su bili postiktalno brisanje nosa (p=0,008), periiktalno pijenje vode (p=0,035) i hipersalivacija (p=0,048). Takodje smo našli da je pojava PIVZ češća kod bolesnika sa epilepsijom nedominantne hemisfere, posebno kod bolesnika sa MTLE, ali ova razlika nije dostigla punu statističku značajnost (64,3% vs. 47,1%; p=0,175). Kod bolesnika sa evolucijom EA u neki od PIVZ, verovatnoća za MTLE je bila veoma visoka (96,77%)...