Browsing by Author "Krstovski, Nada, član komisije"

Poslednjih decenija došlo je do porasta stope preživljavanja dece obolele od malignih bolesti, najviše kao posledica standardizacije i intenziviranja protokola lečenja što je dovelo i do porasta broja i težine neželjenih efekata u vidu različitih fizičkih i psihičkih simptoma sa kojima se deca suočavaju tokom lečenja a i kasnije tokom života. Cilj ovog rada bio je procena kvaliteta života dece sa novootkrivenim solidnim tumorima kao i određivanje prediktora kvaliteta života na početku lečenja. Metod: Istraživanje je obuhvatilo grupu dece sa novootkrivenim solidnim tumorima koja su započela onkološko lečenje na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u periodu od decembra 2016. do januara 2018. godine. Rezultati: Ukupan broj dece bio je 51. Dečaka je bilo 24 (47,1%), a devojčica 27 (52,9%). Većina dece imala je tumore CNS-a (21/51; 41,2%), dok su na drugom mestu bili koštani tumori (19/51; 39,2%). Diseminovanu formu bolesti imalo je 14/51 dete (27%) a najčešće je diseminacija bila prisutna kod koštanih tumora (8/20; 40%). Prosečan uzrast dece sa tumorima CNS bio je 7,3 ± 3,9 godina a najčešći tip tumora je bio meduloblastom (38%). Prosečan uzrast dece sa koštanim tumorima je bio 13,6±5,7 godina a više dece je imalo Ewing sarkom (12/20; 60%). Najčešća lokalizacija koštanih tumora bili su ekstremiteti (60%). Nije uočena razlika u kvalitetu života u odnosu na pol. U domenu za mučninu značajna razlika u odnosu na uzrast postojala je između namlađe i najstarije dece (p=0,06), dok je u odnosu na tip tumora razlika postojala između dece sa tumorima CNS u odnosu na decu sa tumorima kostiju (p=0,019). U domenu kognitivnih smetnji značajna razlika je postojala između dece uzrasta 5-7 i 8-12 godina (p=0,040) kao i između dece uzrasta 8-12 i 13-18 godina (p=0,020). U domenu za uznemirenost zbog lečenja značajna razlika je postojala između dece sa tumorima CNS i dece sa tumorima kostiju (p=0,042). Značajna razlika uočena je u odnosu na tip tumora za domen fizičkog funkcionisanja između dece sa tumorima CNS i dece sa tumorima kostiju (p=0,021) kao i za domen emocionalnog funkcionisanja između dece sa tumorima kostiju i dece sa tumorima mekih tkiva (p=0,042)...

Akutna limfoblastna leukemija (ALL) predstavlja najčešću malignu bolest dečjeg doba. Akutna limfoblastna leukemija je klonalna maligna bolest hematopoetskog tkiva, koja se odlikuje klonalnom proliferacijom limfoblasta. a na osnovu njihovih imunofenotipskih karakteristika može se podeliti na B-ćelijske i T-ćelijske. Najčešći oblik akutne limfoblastne leukemije kod dece je B ćelijska prekursorska leukemija. Najčešće se javlja u uzrastu od druge do pete godine života i nešto je češća kod dečaka. Optimalna primena antileukemijskih lekova u sklopu jasno definisanih terapijskih protokola i precizna stratifikacija bolesnika u grupe rizika, uz maksimalnu suportivnu terapiju doveli su do značajnog porasta ukupnog preživljavanja koje sada iznosi i do 90%. Lečenje leukemije kod dece se sastoji iz četiri faze, od kojih je poslednja i najduža, faza održavanja u čijem sklopu se primenjuje lek iz grupe tiopurina – 6-merkaptopurin (6-MP). Toksični efekti ovog leka, pre svega mijelosupresija, kod izvesnog broja dece mogu dovesti do životno ugrožavajućih infekcija kao i do značajnog odlaganja terapije i povećanja rizika za nastanak recidiva bolesti. Enzim tiopurin S-metiltransferaza (TPMT) je najznačajni enzim za inaktivaciju 6-MP i poznato je da deca koja imaju sniženu aktivnost enzima, imaju izraženije toksične efekte i zahtevaju primenu manjih dozu 6-MP. Individualizovana terapija na osnovu TPMT genotipa je postala standard u lečenju akutne limfoblastne leukemije u dece. Osim enzima TPMT, postoji još nekoliko metaboličkih puteva u inaktivaciji i transportu 6-MP koji mogu uticati na povećanu toksičnost tokom primene leka. Inozin trifosfat pirofosfataza je drugi enzim, kodiran od strane ITPA gena, koji inaktiviše 6-MP, i nedovoljna aktivnost ovog enzima takođe doprinosi pojavi izražene mijelotoksičnosti tokom primene 6-MP. P-glikoprotein, kodiran od strane ABCC4 gena, i Multidrug Resistance Protein 4, kodiran od strane ABCB1 gena su transmembranski proteini koji funkcionišu kao efluks pumpe i izbacuju ksenobiotike iz ćelija. Povećana odnosno smanjena aktivnost ovih proteina može dovesti do smanjenog terapijskog efekta lekova odnosno do povećane toksičnosti tokom primene 6-MP. Cilj ovog istraživanja je bio da utvrdi učestalost varijacija u genima TPMT, ITPA, ABCC4 i ABCB1 kod dece obolele od akutne limfoblastne leukemije i njihov uticaj na intenzitet toksičnih efekata 6-MP kao i na ukupno preživljavanje...

Акутне дечје леукемије су група обољења која представља најчешће малигне болести дечјег доба. Одликују се блокадом диференцијације и неконтролисаном пролиферацијом прекурсорских ћелија крвних лозâ. Акутне дечје леукемије су данас у великој мери излечиве. Акутна мијелоидна леукемија (АМЛ) и акутна лимфобластна леукемија (АЛЛ) су суштински различите болести. Акутна мијелоидна леукемија се најчешће примарно класификује по француско- америчко-британском (ФАБ) систему морфолошке класификације на типове М0- М7, уз значајну допуну на основу савремених имунофенотипских, цитогенетичких и молекуларно-генетичких испитивања. Код значајног дела деце са АМЛ, анализом кариотипа могуће је открити хромозомске аберације. Многе од њих су специфично повезане са биолошким типом леукемије и имају прогностички значај. У том смислу, нарочито су важне транлокације повезане са генским реаранжманима, као што су t(8;21) (фузиони ген AML1/ETO), inv(16)(p13;q22) (фузиони ген CBFß/MYH11), транслокације/реаранжмани који захватају ген MLL на хромозомском локусу 11q23 и t(15;17) (фузиони ген PML/RARα). На ток и прогнозу АМЛ утичу и многобројне генске мутације, као што је интерна тандем дупликација гена FLT3. Акутна лимфобластна леукемија је у педијатријском узрасту знатно чешћа од акутне мијелоидне леукемије (~ 9:1) и чини око 30% свих малигних процеса дечје доби. Као и АМЛ, и АЛЛ представља хетерогено обољење, односно групу сродних неопластичних процеса. Према имунофенотипу, АЛЛ се деле на леукемије Б и Т ћелијске лозе. Према степену зрелости, односно експресији молекула CD10 и цитоплазматског μ ланца имуноглобулина, Б прекурсорске леукемије се деле на про-Б, „common“ Б и пре-Б, док зрела Б-ћелијска леукемија, која се одликује експресијом имуноглобулина на површини ћелије, представља засебан ентитет и биолошки је еквивалентна Буркиовом лимфому. Т-ћелијске леукемије је такође могуће поделити према степену зрелости на рану, средњу и касну, али ова подела има релативно скроман клинички значај...