Browsing by Author "Konstantinović, Ljubica, mentor"

Uvod: Spasticitet je česta pojava kod oštećenja gornjeg motornog neurona. Procenjuje se da se javlja kod više od dve trećine obolelih od multiple skleroze u progresivnoj fazi. Spasticitet korelira sa stepenom progresije bolesti, ali i sa narušavanjem funkcionalne aktivnosti i kvaliteta života kod osoba sa multiplom sklerozom. Imajući u vidu multifaktorijalne mehanizme nastanka spasticiteta, novi terapijski pristupi u rehabilitaciji su sve više usmereni na neuroplasticitet sa idejom da će to dovesti do pozitivnih kliničkih efekata preko uticaja promene ekscitabilnosti na nivou kičmene moždine. Tehnike koje mogu da utiču na plasticitet mozga poput transkranijalne magnetne stimulacije (TMS) mogu biti od velikog značaja u inhibiciji spasticiteta. Pozitivan terapijski efekat na redukciju spasticiteta modulatornih TMS metoda je do sada pokazan u svega nekoliko studija kod pacijenata sa relapsno remitentnom formom bolesti u fazi remisije. Cilj ovog istraživanja je bio da utvrdi da li multidisciplinarna rehabilitacija u kombinaciji sa primenom transkranijalne magnetne stimulacije kod osoba sa multiplom sklerozom i spasticitetom donjih ekstremiteta, dovodi do redukcije spasticiteta, poboljšanja funkcionalne aktivnosti i kvaliteta života u odnosu na primenu konvencionalne multidisciplinarne rehabilitacije. Metodologija: Istraživanje je sprovedeno u vidu randomizovanog kliničkog istraživanja. U studiju je bilo uključeno 60 osoba obolelih od primarno progresivne i sekundarno progresivne forme multiple skleroze upućenih na rehabilitaciju stacionarnog tipa u Kliniku za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ u Beogradu. Svi ispitanici su bili uključeni u konvencionalnu multidisciplinarnu rehabilitaciju u trajanju od tri nedelje, a eksperimentalna grupa je dodatno tretirana rTMS-om neposredno pre sprovođenja multidisciplinarne rehabilitacije. Blok randomizacijom (1:2) ispitanici su bili podeljeni u dve grupe: eksperimentalna grupa se sastojala od 20 ispitanika, a kontrolna grupa je obuhvatila 40 ispitanika. Kao primarni parametar za procenu spasticiteta korišćena je Modifikovana Ašvort skala (MAS) dok je kao sekundarni parametar korišćen upitnik za samoprocenu stepena spasticiteta obolelih od multiple skleroze - MSSS-88...

Na osnovu rezultata studije Globalnog Opterećenja Bolesti (engl. Global Burden of Disease-GBD) bol u vratu, sa ili bez iradirajućeg bola u jedan ili oba gornja ekstremiteta je na četvrtom mestu po funkcionalnoj onesposobljenosti pacijenata. Cervikalna radikulopatija (CR) se definiše kao bol u vratu i gornjim ekstremitetima uzrokovan kompresijom i/ili iritacijom jednog ili više cervikalnih spinalnih nerava i/ili korenova. Klinička manifestacija CR je veoma široka i uključuje bol, senzitivnu i motornu disfunkciju, sniženje i/ili gubitak mišićno-tetivnih refleksa na gornjim ekstremitetima ili kombinaciju predhodno navedenih kliničkih karakteristika. Podaci u literaturi pokazuju da pacijenti sa bolom u vratu i gornjim ekstremitetima imaju intenzivniji bol, značajniju funkcionalnu onesposobljenost i smanjenje kvaliteta života od pojedinaca koji osećaju samo bol u vratu. Identifkacija faktora koji utiču na funkcionalnu sposobnost osoba sa CR prvenstveno iz domena kliničkih karakteristika omogućava dalja istraživanja mehanizama povezanosti bola, kliničkog i funkcionalnog statusa, a krajnji cilj je poboljšanje funkcionalne sposobnosti pacijenata kroz optimalno planiranje terapijskog protokola i širenje opsega terapijskih intervencija. CILJ ISTRAŽIVANJA:1.Ispitivanje psihometrijskih karakteristika indeksa onesposobljenosti zbog bola u vratu (engl. Neck Disability Index-NDI), uključujući lingvističku validaciju i kulturološku adaptaciju srpske verzije upitnika; 2. Procena funkcionalne sposobnosti (FS) osoba sa cervikalnom radikulopatijom; 3. Ispitivanje povezanosti kliničkih parametara sa funkcionalnom sposobnosti osoba sa cervikalnom radikulopatijom; 4.Određivanje potencijalnih prediktora funkcionalne sposobnosti osoba sa cervikalnom radikulopatijom iz domena kliničkih, ali i sociedomografskih i bihejvioralnih karakteristika. METOD: Istraživanje je dizajnirano kao studija preseka, a ciljna populacija su bile osobe sa dijagnozom cervikalne radikulopatije. U studiju je bilo uključeno ukupno 100 ispitanika, od kojih je 50 ispitanika imalo CR, dok je 50 zdravih ispitanika uključeno u kontrolnu grupu. Kriterijumi za uključivanje pacijenata u studiju su bili: pacijenti starosti izmedju 18 i 65 godina; pacijenti koji su imali oštar i iradirajući bol u vratu i rukama koji je trajao kraće od 12 meseci; pacijenti sa elektromioneurografski utvrđenim znacima cervikalne radikulopatije; pacijenti sa neuroradiološkim utvrđenim znacima hernijacije diskusa i/ili degenerativnog oboljenja cervikalne kičme; razumevanje pisanog materijala lingvistički adaptiranog za srpski jezik; dobrovoljno potpisan obrazac objašnjenja i pristanka za učešće u studiji...

Uvod i cilj rada: Lumbalni bol (LB) je veoma učestali i etiološki nehomogen klinički sindrom . U literaturi se, klasično navodi da akutna forma bola u ledjima ne predstavlja veći terapijski problem, ali da oko 10% slučajeva zadobije hroničnu formu. Novija istraživanja ukazuju da čak kod 82% pacijenata sa recidivantim tegobama, bolove osećaju i nakon godinu hronične forme, recidiv i pojava hroniciteta nisu zanemarljivi fenomeni. Nameće se pretpostavka da bi , medju razlozima za to, mogli da budu i nedostaci u proceni i lečenju pacijenata u akutnoj fazi LB. Sa druge strane, sudeći po statistikama dužine lečenja i povratka na posao, hronična forma LB se nedovoljno uspešno tretira. Terapijske preporuke za hronični LB su relativno nekonzistentne i nedovoljno utemeljene na dokazima. Na žalost, evolucija u hroničan lumbalni bol je nedovoljno proučena. Hroničan LB je udružen sa mišićnom slabošću I funkcionalnom onesposobljenoscu. Jedan od često navodjenih faktora hroniciteta je slabost dubokih stabilizatora LS segmenta kicmenog stuba, pre svega m.transversus abdominis (TrA) i m.multifidus lumborum (LM). Dostupni klinicki testovi nam ne daju pun uvid u njihovu funkciju i ne koreliraju sa strukturnim i funkcionalnim promenama koje su zabeležena metodama vizuelizacije i funkcionalnim ispitivanjima. Zlatni standard ispitivanja mišićne aktivacie, iglena EMG, nije idelana metoda za duboke mišiće trupa, posebno za tanak, blizu peritonealne membrane postavljen m.transversus abdominis. Tako, do sada u rutinskom kliničkom radu i istraživackim potrebama za ispitivanje veceg uzorka ispitanika, nije bilo lako objektivno proceniti ni strukturne ni funkcionalne osobine ove muskulature, čija je slabost vezana za hroničan lumbalni bol. Mi ne znamo kakva je priroda te veze izmedju slabosti dubokih stabilizatora lumbalnog segmenta kičmenog stuba i hroničnog bola u ledjima; ne znamo da li je bol uzrokovan tom slabošću ili je njihova slabost deo (mal)adaptacije na bol, ili oba ova fenomena imaju drugu zajedničku podlogu. Ne znamo ni da li postoji bilo kakva veza izmedju najvaznijih kliničkih fenomena u LB koje rutinski ispitujemo i kojima se rukovodimo u krojenju terapijskog koncepta i proceni oporavka pacijenta, kao što su stepen onesposobljenosti, jačina bola, radikulopatski fenomeni (bol, mišićna slabost, senzitivni fenomeni) sa strukturalnim I funkcionalnim promenama dubokih mišića trupa...

Uvod: Uspostavljanje i poboljšanje funkcije hoda predstavlja jedan od glavnih ciljeva rehabilitacije bolesnika posle moždanog udara. Osposobljavanje za hod je osnov za postizanje nezavisnosti kako u aktivnostima samozbrinjavanja i dnevnog života, tako i za socijalnu reintegraciju ovih osoba. Savremeni pristup u rehabilitaciji hoda bolesnika posle MU može predstavljati primenu jednog ili češće kombinaciju više različitih terapijskih modaliteta. Konvencionalne i neurofacilitatorne tehnike se sve više kombinuju sa tehanikama koje podrazumevaju primenu intenzivnog, na motorni zadatak orjentisanog pokreta sa mogućnošću velikog broja ponavljanja tokom treninga. Noviji terapijski pristupi u rehabilitaciji bolesnika posle MU zasnivaju se na rezultatima dobijenim eksperimentalnim istraživanjima koje dovode u vezu oporavak funkcije sa konceptom motornog učenja i adaptivnog plasticiteta mozga. Poslednjih godina je pokazano da je terapija uspešna ako omogućuje treniranje pokreta, u ovom slučaju hoda, pri kome su sekvence hoda slične sekvencama karakterističnim za hod osoba bez motornih deficita. Da bi se omogućilo vežbanje, razvijeni su sistemi koji omogućuju kontrolu balansa i delimično rasterećenje pri hodu. Sistem koji je dostupan za terapijski rad se zove Walkaround, i omogućuje kretanje bez potrebe za dodatnim pomagalima (razboj, štapovi, fizička podrška terapeuta). Walkaround je električno vođeno pomagalo pri kome je pacijentu osigurano da ne može da padne, a postoji i pojas koji održava gornji deo tela u položaju pogodnom za vežbanje hodanja različitim brzinama. Cilj rada je da se istraži i pokaže neposredni i dugoročni uticaj složenog fizikalnog tretmana, koji uključuje primenu funkcionalne električne terapije (FET) i posturalne podrške telu (Walkaround), na funkcionalno stanje hoda bolesnika posle moždanog udara. Pacijenti i metod: Istraživanjem su praćeni bolesnici koji su bili na ambulantnom i intrahospitalnom rehabilitacionom tretmanu. Istreživanje je sprovedeno na Klinici za rehabilitaciju "Dr Miroslav Zotović" u Beogradu u saradnji sa Elektrotehničkim fakultetom Univerziteta u Beogradu...

Uvod: Moždani udar predstavlja vodeći uzrok dugoročne onesposobljenosti u savremenom svetu. Kod više od 85% pacijenata preživelih nakon moždanog udara zaostaje slabost gornjih ekstremiteta koja značajno ometa svakodnevne motorne funkcije. I nakon sprovedene rehabilitacije motorna funckija ruke se oporavi u svega 5-20% pacijenata. Osnovni princip savremene rehabilitacije predstavlja intenzivno vežbanje orijentisano na motorni zadatak sa mogućnošću većeg broja ponavljanja pokreta oslabljenog ekstremiteta tokom treninga, što je snažan stimulus za pospešivanje motornog učenja. Asistirana antigravitaciona terapija potpomognuta ArmAssist (AA) robotskim uređajem korišćena je za trening gornjih ekstremiteta sa oštećenjem motorne funkcije nakon moždanog udara. Ovaj robotski uređaj je napravljen za povećanje obima pokreta u ramenom i lakatnom zglobu, u položaju koji isključuje gravitacionu silu, uz manju asistenciju terapeuta. Cilj: U ovoj studiji, istraživali smo uticaj potpomognute antigravitacione kineziterapije korišćenjem jednostavnog robotskog uređaja AA pridodate konvencionalnoj kineziterapiji i uticaj konvencionalne kineziterapije istog vremenskog trajanja na funkcionalnu sposobnost, stepen motornog oštećenja gornjeg ekstremiteta i sposobnost obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti kod pacijenata sa prvim moždanim udarom. Takođe, cilj je bio i uporediti efekte primene potpomognute antigravitacione kineziterapije korišćenjem jednostavnog robotskog uređaja AA pridodatog konvencionalnoj kineziterapiji i primene samo konvencionalne kineziterapije istog vremenskog trajanja na funkcionalnu sposobnost, na stepen motornog oštećenja gornjeg ekstremiteta i sposobnost obavljanja svakodnevnih životnih aktivnosti, kao i ispitati povezanost opštih demografskih, socijalnih i kliničkih karakteristika na ishod rehabilitacije...