Browsing by Author "Isajev, Nemanja"

Са преваленцијом која континуирано показује тренд раста, као и комплексном патофизиологијом, контрола дијабетес мелитуса тип 2 и одржавање доброг здравственог стања пацијената оболелих од ове болести, постаје све већи изазов у свакодневној клиничкој пракси. Упркос чињеници да су сада доступне нове терапијске опције и могућности за индивидуални приступ лечењу сваког појединачног пацијента, велики број оболелих од дијабетес мелитуса тип 2 не успева да оствари постављене терапијске циљеве. Као један од разлога за изостанак остваривања терапијских циљева идентификован је феномен клиничке инертности. Истраживање које се налази у основи ове дисертације, имало је за циљ да пружи детаљнији осврт на ову појаву, идентификује групе пацијената које су најподложније појави клиничке инертности, као и да предложи потенцијалне путеве за превазилажење овог проблема. Истраживање, које ће у даљем тексту бити детаљно образложено, постављено је као студија пресека и спроведено током 2020. и 2021. године. У истраживању је учествовало 52 лекара, запослених у 8 здравствених установа примарне здравствене заштите на територији града Београда и прикупљени су подаци за 543 пацијента, који су дали пристанак за учешће у овом истраживању. Као инструменти истраживања коришћени су упитници за лекаре и пацијенте, специјално осмишљени за ову намену на основу постојеће литературе, са циљем прикупљања информација о факторима који могу допринети развоју клиничке инертности. За анализу података коришћени су, t-тест, Mann-Whitney-ев тест, Fisher-ов тест, хи-квадрат тест, као и логистичка регресија. Статистичке хипотезе су тестиране на нивоу статистичке значајности од 0,05. Након обраде добијених података, клиничка инерција идентификована је кад је у питању и терапијски поступак за 224 пацијента, што чини 41,3% укупног испитиваног узорка. Најзначајнија клиничка инерција идентификована је у терапији за пацијенте лошег општег здравственог стања, пацијенте који дуго живе са дијабетесом, као и за пацијенте који уз дијабетес имају и придружене коморбидитете. Један од занимљивих резултата овог истраживања говори да је значајна клиничка инерција показана према пацијентима који у својој терапији користе модерне инсулинске аналоге, док, са друге стране, упућивање 7 пацијената у здравствене установе секундарног нивоа здравствене заштите може имати позитиван утицај на смањење инциденције клиничке инертности...