Hipervolemija (overhydration, OH) kod bolesnika na hemodijalizi (HD) predstavlja poznat faktor rizika za kardiovaskularni morbiditet i mortalitet. Smatra se da je merenje OH metodom bioimpedantne spektroskopije (BIS) pouzdana metoda kvantitativnog utvrđivanja bilo kog poremećaja volemije i da može biti od koristi u prevladavanju poznatih nedostataka standardne kliničke procene tzv. "suve težine" kod HD pacijenata. U više studija je opisano da OH izmerena BIS-om koja je veća od 15% zapremine ekstracelularne tečnosti (ECV) normalno hidriranog tela, tj. relativna OH (ROH) > 15%, predstavlja prediktor za smrtni ishod kod ovih bolesnika. U pojedinim studijama je nađeno da smanjenje ROH ispod tog nivoa može pozitivno uticati na hipertenziju i na pojedine parametre funkcije i morfologije leve srčane komore (LV). Na osnovu ovih podataka razvijen je koncept aktivne kontrole volemije (AKV) koji predstavlja jasan plan kako da se rezultati dobijeni BIS merenjem koriste pri donošenju kliničke odluke o postdijaliznoj težini i u kom intervalu je potrebno da se dalje kontroliše ROH kod tog bolesnika. Randomizirane prospektivne studije koje istražuju uticaj BIS merenja i AKV koncepta na detaljnije ispitane parametre srčane funkcije i mehanike kod HD pacijenata, kao i na njihov kvalitet života vezan za zdravlje (HrQoL) su i dalje retke. Cilj: Cilj istraživanja je da se ispita da li implementacija AKV-a, a na osnovu BIS merenja, može popraviti neke kardiološke parametre i HrQoL kod HD bolesnika. Pored toga, tokom poststudijskog kliničkog praćenja proceniće se prognostički značaj izmerenih poremećaja volemije. Materijal i metode: Sprovedena je unicentrična randomizirana prospektivna studija koja je trajala 9 meseci i obuhvatila 83 HD bolesnika (48 M) kojima ranije nije rađeno BIS merenje. Procena srčane funkcije i strukture je rađena dvodimenzionalnom Doppler ehokardiografijom i spackle tracking modalitetom. Urađene su i analize srčanih biomarkera, a HrQoL je ocenjivan korišćenjem upitnika KDKOL-SF verzija 1.3...

Visoka prevalencija depresivnog poremećaja, još više izražena rekurentnost, kao i čest hronicitet depresivnog poremećaja ukazuju na značaj dugotrajnog efikasnog tretmana i pitanja potencijalnog mehanizma promene u tretmanu – u cilju potpunog oporavka od depresije. Procena stabilnih karakterističnih mehanizama odbrane inkorporisanih u ličnost depresivnih pacijenata je veoma važna, jer može ukazivati na deo vulnerabilnosti koji posle uspešnog tretmana depresivne epizode ostaje intaktan, povećavajući rizik za relaps ili novu depresivnu epizodu. Ukoliko se ustanovi da su kod depresivnih pacijenata specifični mehanizmi odbrane značajnije povezani sa određenim dimenzijama ličnosti, produženi i specifičnije profilisan terapijski rad fokusiran na te mehanizme može biti i od preventivnog značaja, prvenstveno u cilju smanjenja vulnerabilnosti za nove depresivne epizode. Cilj. - Utvrđivanje da li kod depresivnih pacijenata postoje značajne razlike u korišćenju određenih mehanizama odbrane u odnosu na zdravu kontrolnu grupu (1); ispitivanje postoje li, i kakve su, promene u korišćenju mehanizama odbrane kod depresivnih pacijenata nakon šest meseci tretmana (2); utvrđivanje postoji li povezanost u promenama mehanizama odbrane kod depresivnih pacijenata sa bazičnim dimenzijama ličnosti (3). Metod. -Uzorak našeg istraživanja sastoji se od stotinu ispitanika, podeljenih u dve grupe – pedeset pacijenata sa depresivnim poremećajem bez psihotičnih simptoma i pedeset zdravih ispitanika. Eksperimentalnu grupu su činili pacijenti čija je aktuelna težina depresivne simptomatologije umerena ili teška i koji nemaju psihijatrijski komorbiditet (po Osovini I i II DSM IV). Kontrolna grupa sastoji se od pedeset ispitanika usaglašenih sa eksperimentalnom grupom prema životnom dobu i polu, a bez depresivnog ili bilo kog drugog aktuelnog ili ranijeg psihijatrijskog poremećaja. Pacijenti koje se leče od depresivnog poremećaja dijagnostikovani su na osnovu strukturisanog kliničkog intervjua dva nezavisna psihijatra, zasnovanog na dijagnostičkim kriterijumima MKB-10. I kod eksperimentalne i kod depresivne grupe primenjena je Hamiltonova skala depresivnosti (HAMD 17), Upitnik za procenu mehanizama odbrane(DSQ), i Revidiran nov upitnik ličnosti (NEO-PI-R) i Milonov klinički multiosovinski inventor (MCMI-III)...

Trauma je jedan od najznačajnijih problema razvijenog sveta. Ona je treći uzrok smrti posle kardiovaskularnih i malignih bolesti, a prvi u najvitalnijoj životnoj populaciji. Trauma je akutno oštećenje organizma sa razaranjem tkiva i odgovarajućim funkcionalnim poremećajem, prouzrokovano delovanjem neke spoljašnje sile (mehanička, termička, hemijska, aktinička). Procenjivanje stepena obolelosti organizma predstavlja jedan od osnovnih postupaka u medicinskoj praksi. Eritropoetin je endogeni hormon za koji u poslednje vreme vlada veliko interesovanje za primenu u proceni i terapiji pacijenata. C-reaktivni protein (CRP) je protein koji se stvara u jetri, a čija je povećana koncentracija u serumu direktno povezana sa postojećom inflamacijom u organizmu. IL-6 je citokin koji se stvara kao odgovor na stimulans u širokom spektru imunološki aktivnih ćelija. Važan je u stvaranju reaktanata akutne faze od strane hepatocita i izgleda da je glavni vodič impulsa koji upravljaju njihovom sekrecijom. Cilj: Analiza epidemioloških podataka politraumatizovanih bolesnika (pol i uzrast), uzroka povređivanja, kao i procena težine provreda na osnovu kliničkih (anatomskih i fizioloških) skorova. Praćenje vrednosti koncentracije eritropoetina i njene korelacije sa vrednostima hemoglobina, IL-6 i kliničkih skorova. Analiza korelacije koncentracija eritropoetina sa ishodom lečenja politraumatizovanih pacijenata Metode: U ovo istraživanje uključena su 43 bolesnika lečenih zbog politraume. Za svakog pacijenta su prikupljani sledeći podaci: uzrast, pol, tip povrede, etiologija povređivanja. Pacijenti su skorovani po: ISS skoru, AIS skoru, APACHE II i SOFA skoru. Takođe je praćena količina primljene transfuzije krvi i krvnih derivata, broj dana hospitalizacije i ishod lečenja. Po prijemu, a zatim 24h, 48h, 72h i sedmog dana pacijentima je uzimana krv za biohemijske analize...

Osteosarcom je najučestaliji primarni maligni koštani tumor, Ewing sarkom je drugi po učestalosti u populaciji mlađoj od dvadeset godina. Iako se kombinovanom terapijom u njihovom lečenju značajno povećao procenat preživljavanja kod lokalizovanih formi oboljenja i dalje najveći problem predstavlja rezistencija na hemioterapiju primarnih koštanih tumora. Otuda bi što ranija procena terapijskog odgovora bila od neprocenjivog značaja u izboru terapijskog pristupa. Patohistološki grading sistem koji se definiše nakon radikalne hirurške intervencije posle sprovedene indukcione terapije i dalje je „zlatni standard“ u proceni terapijskog odgovora u odnosu na radiološke vizuelizacione tehnike. Uvođenje i primena metoda digitalne obrade slike u pre i postterapijskoj analizi MR snimaka primarnih koštanih tumora, koja se zasniva na matematičkim modelima, mogla bi da ubrza, objektivizuje i olakša svakodnevni dijagnostički postupak. Cilj: Cilj ove studije bila je procena parametara multifraktalne analize snimaka magnetne rezonance osteosarcoma i Ewing sarcoma u predikciji odgovora na terapiju kako inicijalno pre sprovedene hemioterapije, tako i nakon nje, kao i njihove razlike. Takođe i korelacija dobijenih parametara sa patohistološkom dijagnozom stepena tumorske nekroze po Huvos grading sistemu u cilju procene značaja multifraktalne analize u predikciji hemioterapijskog odgovora. Metodologija: Studijom preseka u petogodišnjem periodu (2010-2014) obuhvaćeno je 88 pacijenata sa osteosarkomom i Ewing sarkomom na dugim cevastim kostima kod kojih je bila moguća naknadna precizna obrada MRI snimaka pre i nakon sprovedene indukcione hemioterapije. MR snimci su prevedeni u digitalnu sliku rezolucije 1400 x 1054 pixela sive skale, a naknadnom upotrebom crop tool-a, tj isecanjem delova slike izdvajan je regions of interest (ROIs) u skladu sa granicama svakog pojedinačnog tumora...

Неподударност зглобних површина у зглобу кука карактеристика је многих болести дечјег и адолесцентског доба, и услед поремећене равнотеже сила које делују на зглобну хрскавицу, превазилазећи њен адаптивни капацитет, неизбежно води у дегенерацију зглоба и рани инвалидитет. Доминантна метода оперативног лечења овог поремећаја у адолесцентском узрасту у нашој средини је Тенисова техника троструке остеотомије карлице. Ефекти примене ове и других оперативних метода на зглоб кука су објективно мерљиви применом различитих нумеричких и аналитичких математичких модела зглоба кука. Најчешћи математички модел зглоба кука који се користи у биомеханичким функционалним анализама зглоба кука је тродимензионални модел базиран на нативној радиографији. Oн је у последњих 15 година широко примењиван на здраве зглобове, као и на зглобове кука оперисане разним методама. До сада није примењиван на Тенисову троструку остеотомију карлице. Применом тродимензионалног математичког модела на радиограм карлице са куковима у антеропостериорној (АП) пројекцији пре и после троструке остеотомије карлице, прорачунати биомеханичке елементе силе притиска у зглобу кука (правац, нападни угао и интензитет резултантне силе притиска, градијент дистрибуције по зглобним површинама) и анализирати однос поменутих величина према мерљивим клиничким и радиографским параметрима. Oд 92 случаја поремећене подударности зглоба кука код пацијената адолесцентског узраста (услед развојног поремећаја кука, постредукционе аваскуларне некрозе главе бутне кости или Лег-Kалве- Пертесове болести), који су оперисани троструком остеотомијоm карлице у Институту за ортопедско-хируршке болести "Бањица" у Београду од 1996. до 2011. године, у испитивану групу је укључено 75 кукова код 60 пацијената, са просечним Виберговим ЦЕ углоm од 15,18+/-9,310. Поред испитиваних кукова, на радиографијама су мерени и њима наспрамни кукови, од којих су формиране две контролне групе: негативна (здрави кукови – 19 случајева), и позитивна (промењени кукови – 56 случајева). На све случајеве је примењен тродимензионални математички модел зглоба кука базиран на нативној радиографији карлице са куковима у AП пројекцији аутора Иглича и сар. (1990), и то преоперативно, постоперативно и као завршни налаз, у циљу квантификације биомеханичког ефекта примене троструке остеотомије карлице. Прикупљени клинички и биомеханички подаци описани су стандардним дескриптивним статистичким методама, и анализирани одговарајућим меtодама статистичке анализе.

Anatomski faktori koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze mogu se svrstati u dve grupe: unutrašnji faktori i saktori spoljašnje sredine. Unutrašnji faktori mogu biti anatomski, neuromuskularni i hormonalni. Uska medukondilarna jama, velik ugao zadnjeg tibijalnog nagiba, vertikalna LCA u frontalnoj ravni, povecana labavost zglobova i loše oslanjanje prilikom doskoka samo su neki od faktora koji mogu uticati na rupturu prednje ukrštene veze. Uzimajuci u obzir podatke iz literature ne može se doneti jedinstven stav o ulozi ovih faktora u povredivanju, jer rezultati istraživanja cesto ne potvrduju njihov uticaj na povredivanje prednje ukrštene veze. Ciljevi ove doktorske disertacije su: odredivanje faktora rizika koji dovode do povredivanja prednje ukrštene veze kolena, njihovo stepenovanje i odredivanje statisticke verovatnoce povredivanja prednje ukrštene veze kolena. U ovoj studiji su formirane dve grupe pacijenata sa po 41 pacijentom (29 muškaraca i 12 žena unutar svake grupe). Ispitivanu grupu su cinili pacijenti sa rupturom LCA. Kontrolnu grupu su cinili pacijenti sa distorzijom zgloba kolena ali bez rupture LCA. Ovi pacijenti su upareni prema profesionalitetu i vrsti sporta, polu, godinama i strani tela. Pratili smo 77 faktora za koje smo pretpostavili da mogu uticati na rupturu LCA. Merenja pojedinih parametara su vršena direktno na donjem ekstremitetu ispitanika, zatim na Rendgenskim i snimcima magnetne rezonance. Informacije o mehanizmu povrede i spoljašnjim faktorima rizika dobijali smo uz pomoc ankete, informacije o nacinu oslanjanja tokom doskoka dobijali smo analizom video snimaka a koncentracije polnih hormona u pljuvacci smo odredivali uz pomoc „Salivametrics“ testa. Od svih pracenih parametara za povredivanje prednje ukrštene veze kod muškaraca znacajnost je pokazalo 20 a kod žena 21. Najveci uticaj na rupturu LCA kod muškaraca imali su: povecan zadnji tibijalni nagib spoljašnjeg kondila, veci LESS kao i povecana razlika u nagibu izmedu spoljašnjeg i unutrašnjeg kondila golenjace. Najveci uticaj na rupturu LCA kod žena imali su: smanjen nivo testosterona u pljuvacci, veca snaga odmicaca natkolenice i promena frontalne angulacije zgloba kolena u pravcu varusa tokom perioda od pripreme za skok u visinu do dodirivanja tla. Na osnovu svih znacajnih faktora moguce je prognozirati rupturu prednje ukrštene veze kod muške, sportski aktivne populacije sa verovatnocom od 77 %, odnosno kod ženske sa verovatnocom od 96 %....

Skoro se navršilo sto godina od kada je zaslugom George Crile-a opisana sistematska ekscizija cervikalnih limfonodusa u cilju hirurškog lečenja bolesnika sa karcinomima glave i vrata. George Crile je 1906. godine opisao operaciju koju je nazvao "radikalna disekcija vrata", zasnovanu na sopstvenom iskustvu i studiji impozantne serije 4500 bolesnika s karcinomima glave i vrata koji su umrli zbog primarnog tumora ili regionalnih metastaza u vratu i samo 1% zbog udaljenih metastaza. Radikalna disekcija vrata vremenom postaje gotovo standardna procedura za bolesnike kojima je bio potreban hirurški tretman metastatskih depozita u kombinaciji sa uklanjanjem primarnog tumora. U međuvremenu, svima koji su bili angažovani u lečenju bolesnika s karcinomom glave i vrata postalo je jasno da je radikalna disekcija vrata adekvatna u tretiranju velikih palpabilnih limfonodusa, ali i preterano agresivna kako na pacijentima s malim palpabilnim limfonodusima, i naročito na onima bez palpabilnih limfonodusa ili sa visokim rizikom metastaziranja. Modifikovana radikalna disekcija (MRDV) uklanja "en bloc" iste limfonoduse i limfatike kao i radikalna disekcija, ali očuvanjem jedne ili više nelimfatičkih struktura koje se rutinski uklanjaju radikalnom disekcijom, smanjuje postoperativni morbiditet. Još dalje se otišlo selektivnim disekcijama (SDV) koje preferiraju američki hirurzi glave i vrata. Operacije uključuju selektivno uklanjanje pojedinih grupa limfonodusa sa rizikom metastaze i očuvanje svih nelimfatičkih struktura i preostalih grupa nodusa u slučajevima nodus negativnog vrata. Zagovara se njena primena i u slučajevima nodus pozitivnog vrata. Ovde vladaju velike kontroverze posebno kada je u pitanju grupa bolesnika sa evidentnim metastatskim depozitima u vratu...

Cilj: Vegetativni znaci tokom epileptičkih napada (periiktalni vegetativni znaci, PIVZ), predstavljaju prirodni eksperiment koji pruža jedinstven uvid u funkcionisanje ljudskog autonomnog nervnog sistema. Iako vegetativni znaci kod epilepsija nisu retki i mogu čak dominirati kliničkom slikom napada, ove manifestacije se često previde. Glavni cilj našeg istraživanja bio je da se analizira značaj PIVZ za lokalizaciju i lateralizaciju epileptogene zone kod pacijenata sa fokalnom farmakorezistentnom epilepsijom koji su podvrgnuti prehirurškom ispitivanju. Metodologija: Analizirali smo video-EEG zapise kod 170 bolesnika (82 muškarca i 88 žena), starosti 13-66 godina (34,67 ±11,10; Med=35,00) sa farmakorezisetntnom fokalnom epilepsijom. Svi pacijenti su prošli kompletno prehirurško ispitivanje u Centru za epilepsije u Beogradu, koje se sastojalo od višednevne neinvazivne video-EEG telemetrije, snimanja nuklearnom magnetnom rezonancom, interiktalne pozitronske emisione tomografije fluorodeoksiglukozom i interiktalne i/ili iktalne HMPAO jednofotonske emisione kompijuterizovane tomografije. Dijagnoza fokalnog epileptičkog sindroma je postavljena na osnovu korelacije kliničkih karakteristika napada, iktalnih EEG nalaza i neuroradioloških nalaza. Dominantnost hemisfere kod svakog pacijenta je odredjena na osnovu Edinbruškog testa za dominantnost ruke, neuropsihološke procene i funkcionalne nukelarne magnetne rezonance gde je bilo neophodno. Kod svih bolesnika smo analizirali video zapis kliničke semiologije napada sa ciljem odredjivanja učestalosti javljanja i tipova PIVZ kod fokalnih epilepsija, njihovog lokalizacionog značaja za epilepsije temporalnog režnja (TLE) vs. ekstratemporalne epilepsije (ETLE) i njihovog lateralizacionog značaja (epilepsija nedominantne vs. dominantne hemisfere). Takodje smo analizirali evoluciju vegetativnih simptoma (epigastrična aura, AE) u neki od PIVZ i njen prediktivni značaj za dijagnozu mezijalne temporalne epilepsije (MTLE). Rezultati: Uočili smo deset različitih tipova PIVZ kod 69 od ukupno 170 bolesnika (40%). Najčešći PIVZ su bili postiktalno brisanje nosa (28,8%) i periiktalni kašalj (12,9%). Pokazali smo da su PIVZ pouzdan lokalizacioni znak za TLE vs. ETLE (50,0% vs. 23,2%; p=0,001). Najvažniji lokalizacioni znaci su bili postiktalno brisanje nosa (p=0,008), periiktalno pijenje vode (p=0,035) i hipersalivacija (p=0,048). Takodje smo našli da je pojava PIVZ češća kod bolesnika sa epilepsijom nedominantne hemisfere, posebno kod bolesnika sa MTLE, ali ova razlika nije dostigla punu statističku značajnost (64,3% vs. 47,1%; p=0,175). Kod bolesnika sa evolucijom EA u neki od PIVZ, verovatnoća za MTLE je bila veoma visoka (96,77%)...